AUTOBIOGRAFIJA

Rodjen sam 3. 10. 1949. godine oko 17 sati, kaze moja majka da je bio cetvrtak, u znaku vage. Rodjen sam pre vremena. Ne znam kuda sam to zurio - nista dobro me nije docekalo na ovom svetu. I danas stalno nekuda zurim, cak i bez pravog razloga, stalno nesto ocekujuci, valjda ono "bice bolje" koje nikada da dodje. Ime sam dobio po mome dedi Jovi, kao prvo musko rodjeno dete u familiji. Majka je htela da se zovem Mirko, ali nju nisu slusali. Moja majka je sve do dana mog rodjenja radila teske poljodelske poslove na njivi. Izgleda da se ja nisam nikuda zurio, nego sam se naprosto "otkinuo iz utrobe" kako je rekao lekar mojoj majci. Majka me rodila pre vremena zbog napornih radova. Mislili su da cu odmah umreti, ali sam se nekako odrzao. Bile su to teske posleratne godine neimastine. Ipak, u nasoj se kuci nikada nije gladovalo. Kazu da kao mali nisam hteo da jedem. Nista mi nije bilo dobro. I danas imam taj problem.

Rodjen sam u selu Glogovici koje je smesteno izmedju Doboja, Dervente i Modrice. Sada je to Republika Srpska. Nekako mi je najbliza Derventa. Svet sam ugledao u zajednickoj kuci mog oca i njegove brace, koja je kasnije pripala mom najmladjem stricu Radi. Pamtim tu kucu koju je stric kasnije porusio i napravio vecu, moderniju. A ranije, dok je bio ziv moj deda Jovo, koga ja nisam upamtio i koji je kako kazu bio jedan od najbogatijih ljudi u selu, tu je bila velika moderna kuca s mnogo gospodarskih zgrada koje su ustase zapalile. Kada se moj deda vratio iz izbeglistva preko Bosne sa Trebave sa svojom decom, nije mogao to da preboli. Bio je tuzan i bezvoljan. Kazu da je verovatno od toga umro, jedostvno mu se vise nije zivelo. Pricaju da je bio dobar covek. Ako neko nije imao u selu kravu, on mu je da. Kada se krava prvi put oteli, seljak vrati kravu a sebi zadrzi tele. Danas kada dodjem u selo divim mu se. On je kupovao i verovao u zemlju. S pocetka do na kraj sela vezane su njive i sume kojih je bio vlasnik moj deda, a sada pet njegovih sinova od kojih svi nisu zivi. Nisam upamtio ni baku Smiljku (po njoj je moja najstarija sestricna dobila ime), ali sam upamtio baku Pavliju i deda Jevtu Predojevica s majcine strane. Baka Pavlija je bila vitalna i pametna zena. Dozivjela je duboku starost, dok je deda Jevto umro kada sam ja zavrsio osnovnu skolu. Preziveo je Mathauzen, ali mi o tome nista nije hteo da prica. Voleo je da mu citam junacke pesme o Marku Kraljevicu. Citam mu ja tako o Marku i Musi, baka nesto prica svoje, a on povice: "Dosta! " Morala je biti apsolutna tisina kada Marko bije Musu.

Moja majka i otac su napravili sebi novu kucu i tako se odelili od ostale brace. Pamtim neke price moje majke iz striceve kuce. Dok sam bio mali, jos u kolevci, stalno je u sobu dolazio jedan golub koji je stajao na kolevci i promatrao me. Majka se plasila da me ne kljucne i stalno ga je terala, ali se on uporno vracao. Kada sam prohodao jednom sam se popeo na prozor, valjda zeleci da vidim kuda je to otisla majka, i za malo da padnem. Usavsi u sobu i videvsi da me nema, majka se uplasila. Nasla me je kako izvana visim na prozoru drzeci se pomodrelim rucicama za donji deo prozora. Bilo je visoko, da sam pao verovatno ne bih preziveo.

Kada smo selili u novu kucu oca nije bilo kod kuce. Bila je to godina trscanske krize. Otac se vratio. Rata nije bilo, ali je on pre toga doziveo rat zavrsavajuci ga oslobadjajuci Zagreb. Poslije je dugo bio u vojsci u Beogradu, ali nije hteo da ostane kao aktivno vojno lice. Vratio se na zemlju i dugo godina, sve do svoje smrti, radio tesko. Seleci u novu kucu koja jos nije imala ni stakla na prozorima, poveo sam i svog macka. Ustvari, nisam ga poveo, nego sam ga nosio, a majka je nosila i mene i njega. Bio je to najpametniji macak koga sam imao.

Moje detinjstvo nije bilo srecno. Otac je bio cesto bolestan, majka je morala preuzeti veci deo tereta na sebe. Radila je vrlo teske poslove i stitila nas decu od tih radova. Moja sestra Dragica i ja smo zavrsili skolu zahvaljujuci prvenstveno nasoj majci. Zato sam joj neizmerno zahvalan. Posle zavrsene osnovne skole zavrsio sam srednju skolu u Derventi, odsluzio vojni rok (Senta, Pozarevac, Beograd), a onda otisao u Rijeku. U Rijeci sam studirao uz rad na Pedagoskoj akademiji i Pedagoskom fakultetu. Diplomirao sam pedagogiju.

Moja majka danas zivi sama u Beogradu. Kako nema penziju izdrzavamo je sestra i ja. Kada god dodjem, a to obavezno biva za Djurdjev dan koga zajedno proslavimo, Beogradski sajam knjiga, neki knjizevni susret u Srbiji, ili nekom drugom prilikom, ona me uvijek pomiluje po glavi i kaze "Ti si moja sreca." Sta stvarno trebate vise da i sami budete srecni? Potrudili smo se da u stare dane zivi pristojno i ona kaze da joj nikada u zivotu nije bilo bolje.

Studirajuci radio sam mnogo razlicitih poslova. Uvek sam radio poslove koji mi se bas nisu svidjali. Radio sam u Rijeci i Opatiji. Radio, studirao i gradio kucu. Ozenjen sam Ivanom rodjenom Stazic. Ona se bavi slikarstvom.

Poeziju sam ozbiljnije poceo pisati u srednjoj skoli. Prvu pjesmu sam objavio kao srednjoskolac. Odmah sam poceo i objavljivati po listovima, a kasnije i casopisima. Privlacili su me anonimni konkursi za knjizevnost. Ucestvovao sam na mnogima i dobio nekoliko nagrada. Ostali su mi u secanju mnogi knjizevni susreti za vreme "bratstva i jedinstva" na kojima sam se druzio s mnogim knjizevnicima. Gledam danas jedan zlatnik s Titovim likom koji sam dobio na anonimnom konkursu u Kraljevu za pjesmu "Jabuka", a zatim jos tri srebrenjaka, opet s njegovim likom, pa razmisljam: koji smo mi nesrecni narodi na ovom brdovitom Balkanu.

Danas pisem poeziju i prozu za decu i odrasle. Ostalo se moze procitati u mojim knjigama. Sve dok ovu autobiografiju ne prosirim ili dopunim nekim sitnicama.