|
|||||||
|
|
|
|||||
|
|
|||||||
 | |||||
|
| |||||
| SAN 1 To je ta muzika lisca Stalno prisustvo zvukova koji nas razapinju
Slepi za ovo tesko vece Kao nezne niti zategnuti smo izmedju sna i ljubavi
Casovi su to kad se dusa Puni kao vrc teskobom i tugom sami smo o sami smo
Tiha jeza u nama kao da hoce Kao da zeli da odletimo krilima crne ptice
2 Zapisujem ovaj trenutak Pre svakog sna pre gorcine budan vidim svet pozuteo
Koliko vrtoglavog vremena prodje Od jednog do drugog sna lepa zivotinjo krvozednice
Lelujamo kroz ovaj zivot i Kao skamenjene kapi ostajemo u zutom podnevu dana
Kao mravi usnama smo vezani Za gipki vrat zene na zalu setna muziko morska
3
Iscekujemo danima sabiremo sebe Otupljenih zena cekamo oprostaj boje smrti kakve li su
Probudi se devojcice moja iz svojih Sopstvenih senki svetlosti bez sjaja doticem tvoje srce mrtvo
Dokoracava tamnozeleni trak trulezi Govorim te svetlosti neznana govorim da bih te nadziveo
4
Necu docekati necu sigurno znam Taj koralni zvuk bistrine grcevito se stezu prsti
Kosmos oslepeo za hiljadu godina Zestoko nas bije nevidljivim prstom sta smo ispod kupole
Ostajemo zaboravljeni daleki Sve manje se doticemo rukama sve vise zakopavamo u sebe
BELESKA O DEVOJCICI
Telo ti more devojcice a ruke valovi Oci boja vode iz kojih nevinost zraci Citav maj u kosi spava cvetni krugovi Od tvog daha meni se u svesti mraci
Gledam: iz dlanova ti izlecu galebovi U tvojim misicama oboreno sunce drema Miruju srne u polju tvojih reci Za tobom procvetavaju stabla bagrema
Telo ti more devojcice a u tvom stasu Dise mala kosuta dalekih predela Ima nesto u pesku ima nesto u talasu
Od tvojih koraka i od tvoje nemirnoce Ti bi sad odjednom mala moja biti htela Zrela ko narandza ko juzno voce
OPOJNI GREH
Devojcica me grli i ljubi. Osecam kako joj se usne tope na mojim, i kako joj telo drhti od straha i ceznje.
U tisini jos nedovrsene planinske kuce mirise rano prolece i njene male jabucaste grudi. Penusaju se vecernje magle i oseca vlaznost kise u eroticnom vazduhu.
Ona se propinje na prste, pripija svoja stegna cvrsto uz mene, namesta oble kukove, svoj zaobljeni trbuh... utapa svoje nepomicne oci u mojim zenicama i ljubi, ljubi
Stavljam svoj potpis usnama na njen vrat izvijen dok opijena srsima bledi moja devojcica i kao leptirica treperi na mestu
Pogresili smo kaza mi u jednom trenu slasti i vatre zaustavljajuci nase disanje koje odveja vetar.
Pogresili smo, kaza mi s jos vecim strahom otrgnuvsi se iz zagrljaja, bezeci niz proplanak i odnoseci vlazne poljupce na mladoj kozi.
Moje je oci ne stizu.
JABUKA
Ja vidim zrnca sunca Pretocena u njenu koru.
Sva se ljupkost skupila U luku njenog rumenila. Tisina dalekog gorja Kroz peteljku usla.
Kao da je sad dotrcala U ruke, knjige... Pohotno se ko ljubavnica nudi, Dok lezi na tanjiru.
Tajnim kljucevima otvara usta I sitni pesak sunca prosipa.
CRVENA JABUKA
Ne pada daleko od stabla, ne leti Od matere, od oca nevidljivog.
Vrh drveta primetim, ponekad, Kako se s vecernjacom ljubi krisom I njenu svetlost u svoj sok pretapa.
Jedva cekam jesen pa da je otkinem I njenu slast u ustima osetim. Zdrava ne silazi lako, ne dosadi
Joj list pozuteo i pogled u daljini Ne zeli u mojoj sobi ukras da bude.
SVETLOSCU PRESECENI
Trenutak je kada tisina sledjena Na tajni znak sazreva A krv u svoju poludelost raste
Svetloscu preseceni Nase umorne ruke na stolu Pljuskovi sunca I jesen u jabukama crvenim
Svakog minuta jedno se oko Na zlatnu nit nadene Dok usne nebo ispijaju Razdvaja nas Ljubavi tuzna
Ovaj lopoc na vodi I udar krila pticjeg
KOPLJE U DUSI
Sto neko koplje ne doleti U mali uzas duse potamnele
Nad krovom mojim ptica ne leti Nisko su zvezde pale pustom Zemljom senka se prostire
Sto ono nije jarbol u krpi Koja se dusom pesnika zove
Noc je u meni svoje nabore Uskomesala na trn gloga Crvenu ruzu izbacuje iz dubine
NE OTVARAM SVOJE STARE KNJIGE
Ne otvaram vise svoje stare knjige Strah me je da se ne prepoznam
Mogao bi neki stari bol da se prene Da pusti svoje trule konce uzasa Da me uhvate u crnu mrezu ocaja
Ne listam ja vise minule godine mladosti Ne trazim presovano sunce herbarija
Ako pozurim ako samo malo pozurim Necu biti usamljen usred tunela samoce Malo i ja sam na drugoj strani planine
MALA USTA
Mala usta koja svet potamneo Otvaraju i zatvaraju mirno
Ne iscezava bol, nista Cute mnogo, cute noc svoju Ono sto se godinama skupljalo
Jedna vecnost, cela vecnost prodje Od reci do reci
Pre ce se sunce otkinuti Od krune neba nego sto cu Slast malih usta osetiti
TOLIKO LETA NA BALKONU
Tacno u podne otvara vrata I izlazi iz tisine velikih soba
Toliko leta ima na tom balkonu U bilju kom ni ime ne znam Toliko sete u malim rukama
Popodnevna razmisljanja slutnja Ociju u potiljku koje gledaju
Okrene se Usne koje miruju Potom u bolno se jezero razliju Toliko leta na balkonu i rukama
KUCA KRAJ SUME
Postoji kuca kraj sume daleko Zvucni vetrovi izlaze iz tame
Nadnesen kao oblak u podne Mene zaboli mene nesto stegne Suzu jednu srebrnu pustim na krov
Naboden na zlatnu zraku sunca Leptir sam koji umire polako
Nikada neces srce prevariti, kazem Umiruci vidim decake krupnih ociju Oni me nesto pitaju uz sum lelujav
SEVERNA SOBA
Sto severnu sobu napusti Neznosti moja ustreptala
Svake noci dolazim da Prenocim u toj sobi U tim ocima koje me ne vide
Ne primetih te Sunce Prag moj obilazis napukao
Za svaki dah svet se prosiri Ocima ga neces videti Dlanovima ga neces dotaci
SEVERNA SOBA II
Jesen sto ulazi neprimetno U sobu s malim prozorom
Jabuke i stare knjige leze Dunje sa zrncima sunca na Ormaru i mirisi sto te zanose
To je severna soba poezije Gde male ruke hoce da iskoce
Iz ramena nista se ne dogadja Ni trzaj ni damar ni oko Veliko kao svet potamneo
LABUD
Ona je mrtva i bela On se bacio sa stene
Do juce zajedno Oni su jezero presecali Ljubavlju svojom zarkom
Voda je pusta i zelena Voda je kao ogledalo
Ne reci nikada ni u snu Ljubavi je dosta, kraj Belo je smrt kao i sve boje
MIR, MORE, SAN
Cas samoce. Bez toplog daha zene. Soba nad morem, kupicama pene. Lice na dlanovima, odlutale zene: Sto, knjige, jabuke, tragovi sene.
Cas tisine. Svetlost predmete zlati: Suma, ptica, polje, uskovitlane vlati To davna je slika koju misao vrati, Na trenutke sto su znali lepse sjati.
Maleno srce izvijeno u ljubav, vitki most Svetlost utisana na mahove ga prska Nemocnu ruku zarasta prah, sas trska.
Mir. Iscupana iz tela luta kost. Narasta od bola ljubicasta kula: Zapaljeno oko, drhtaj, ogrubela cula.
SLAP
Ostavljamo prozor otvoren nocu i srce Godinama. Kao bogovi utisani gledamo Gore zvezde bremenite dok se svetlost Stropostava u more bez zvuka koji bi Mogao da zalebdi nad kamenjem zala. Svetli jedno oko na nebu, drugo ne Poznajem, nesanice nas muce dok starimo Misleci na smrt i put. Jos smo prividno srecni Mislimo na zvezde i ostavljamo prozor Otvoren da bi gledali gore.
Mi cesto i ne slutimo u toj tisini slap Mesecine, kao ljupkost zene kad se ukaze S mekim crtama tela, kazem, mi i ne Slutimo slap svetlosti koji nas Zlosutno zanosi i unistava.
DEVOJCICA SKUPLJA SVOJA KOLENA
Devojcica skuplja svoja bela kolena Dva grumena svetlosti, dve kaplje neznosti Cvetove koji se u latice razlazu Smerna, voli ona moje dlanove na njima.
Krv je moja iznese pred cudesnu svetlost Ali ne otvara cvrste katance ljubavne Ne pomazu tu ni poljupci ni plamicci Koji se pale potajno u zenicama dubokim
Belina je njena razastrta u aprilu mlada tela Nista nisam naucio od prvog poljupca, vidim Samo je glad postala veca kroz godine Jutro docekujemo u travi i svetlost u daljini
DRAGA
Vitka, u pesku toplog leta, lezi draga Ima otvorene oci zagwurene u nebo Zagonetno osmehnuta cuva svoju tajnu
Dodjem, opruzim se pored nje i cekam Da i u moje oci udje parce leta Cekam citavu vecnost i vise
Nisam srecan srecna je moja draga Ona se sva pretvori u ljubav i Zagrcne se od smeha neobjasnjivog
Kad zazeli zapali usnom novo sunce I tankim ga rukama skine s visina
BLEDSKO JEZERO
Na jezeru prve kapi kise. Pljusak, pa sunce opet toci. Sjaj u meni nevidljivo pise, Lepotu od koje zabole oci.
Kao da sapra umor i prah - Kotrljaju se vodom zlatna zrna. Ulepsa sliku na mah, Devojka protrcavsi ko srna.
U dusi opet romori slap. Osluskujem: tisina, ptica, kap Podize me ova necujna jeka
Iz bola i sna daleka. Zaista, zracna i cista lepota Vracaju veru u smisao zivota
Bled, 6. 6. 1988.
JELEN
Lepa je njegova izduzena senka pred vece On kao da je izasao iz slike ne iz sume Snazna rika ravnicom dok muski gazi sneg I taj dragi lik u celcu prema suncu
Saplicu se vitki rogovi o vecernje niti svetlosti Strasna je igra na nisanu krajnjeg besmisla Covek mora da se probudi i saceka Dok se ne seti svih uvreda i kapi krvi u zilama
Teske su i neponovljive istine vezane za nas Razapete kao zvuk izmedju ploda i smrti On je zaljubljen u slobodu satkanu od grana - Zasto i covekova ruka ko srce ne sanja
6. 2. 1978.
KOSUTA
U trku tamni udar kopita. Leluja dah. Zlatnim nitima povezane strune smiraja. Pretrcava strah putanju kojom kruze stabla, Nevidljiva ruka zateze nevidljivu mrezu.
Iznenada metak lutalica, svirepo koplje, Pogodi oko puno neba i modrine. Sazreva topla krv sutona na mahovini Smiruje se zivac ko nit zategnuta.
Poludeo jelen nosi dan na rogove nadenut. U potiljku mu vezan mac srebrni. Kasna je jesen. Zauvek se rastajemo, ljubavi sumska, Tvoje telo tajanstveno lepo je prema zalasku.
KUCA SNA
Dugo vec, supruga i ja, Gradimo kucu sna. Cigle, pesak, krec...
Crveni krov Pljuskovi kose
Ali, od svega toga,
Zeleni vrt godinama Pricinava nam najvecu Radost
Natopljen znojem i vodom Daruje nam cvetove i Korisne plodove
Cigla, pesak, krec i dalje Bruse dlanove Mi iz kuce sna Gledamo zrele plodove Naspram sunca i Mora
Malinska, 18. 7. 1988.
LOPOCI
Belinom svojom zavode, na zelena ostrva Legli. Modra se povrsina ispod prostire. Snevaju san, oci upiruci u nebesku prazninu. Svet bi napustili slepi, zavicaj u kom nikose.
Istim smo nitima vezani za svoj mulj. Na dnu Nozni palci u algama. U cistom zovu, Pruzam dlanove gole. Trideset brace bojama Svojim mi se ulaguje. Nemusti jezik cekanja.
Miruju na vodi okupani zedno prema suncu Istopljeno ono im se niz krune cedi. Zev krije Bivse oziljke sjaja. Koliko su tisine precutali! Koliko su zvezda i ociju popili dok ih gledam.
NEPOZNATA SEMENKA
Vidimo je ime joj ne znamo Ne znamo sta ce iz nje niknuti
Nemusta puna neke lepe tajne Zagonetno se osmehuje na dlanovima
Gde da je posejemo s koliko sunca Tisine s koliko kapi da je napojimo
Hoce li cvet mirisa ili trn otrova Da pusti oko sjajem da ispuni
Sasecena u kolenima zelenim Da li ce novi pustiti list
Sve manje znamo sve vise je gledamo Niknuce ona kroz nasu dusu napuklu
SAN O KUSUTI
1.
Kosuti kojoj oko dubinu jezera ima ozvuceno bilje uspavanku peva. San. U ljupkom prevoju tela vidim kapi zvezda i zvuk kopita niz planinu cujem. Ona to koga voli s mesecom pohodi. Snena i razdragana od sumske lepote korak ne moze da zaustavi. Ona to optrca tri mala kruga i spusti glavu na ivicu moje duse. Obavijena tankim velom tajne, ona to duboku provaliju sna otvara. Prema zalasku njen obris mesecinu ispija.
2.
Na jezeru zelenom, na mirnoj vodi punoj tisine i sapata, tanka se senka izvija i prelama. Leluja jos u zraku mrtvo pticje krilo i pregrst zvezda davi se u dubini. Ne pitaj koje me to cudo dovodi u ponoc da te gledam lepu iz daljine. Ne pitaj sta me to vuce da pritajen osluskujem zaspale vetrove na tvom celu. Pljusti mir s lista breze dok smo oboje puni neke tihe strepnje i jeze vezani za obalu, za trsku. Stani, sumska lepotice, ne popij moju zvezdu koja je u vodu zalutala.
3.
Dve modre kapi od ociju gledaju me s tvog cela. Zedni mi prsti od zelje da te dotaknem vitkiju od mlecna slapa nocnine. U trskama svetlost luda igra ples zloglave zmije. Ne boj se, kosuto, niknuce iz njene glave stablo sto se jutro zove. Preko usnule vode dcci ce Jelen. Jelen ce doci, Kosuto, preko usnule vode. Cudno nas nesto spaja preko nase nesanice. Sta me to opi, sta me to opi. Pelin mi na jeziku, na dlanovima senke bolno igraju. Slepi za ovu noc, za ovu vodu, kroz sumu hodimo zaneseni - cela nam suma stala u oko.
4.
Trcim na brdo i vicem u daljinu: Jutro! Bela se svetlost toci sa nebesa. Ispadaju zrna zvezda i dan prelazi reku u srebrnim kocijama. Mi idemo s malo tamnine u dusi, zamotani u paucinaste konce sna, omca nam oko vrata, konopci svitanja oko ruku. Pre nego se probudim stici cu na more. Pod kulom, pod drvetom nekim iz mojih kostiju raste bela ruza. Kosuta je takne svojim pogledom, za jedno koleno poraste. Kosuta je pomiluje svojim dahom, za pregrst pupova ispuni svet. Leluja kugla koja se san zove. Da se ne razbije.
5.
Trava sam zelena po kojoj hoda ustreptala. Sto me neka dragost ispunjava, sto me nesto uz miris privija. Oci su njene u meni prenocile. Pretrcava polje, pretrcava svoju senku laku. Skociti iz samog sebe, iz lobanje galebove odbegle pokupiti. Jabuku neku sa stabla skinuti. Lepotu u sebi produbiti. Ne bih se hteo probuditi.
| |||||
 | | | | ||
