VECERA NA VERANDI

Katrinka se spusti pokraj smokve i skide haljinu. Cvornate smokve i zid od grubo naslaganog kamena stitili su je od sunca i pogleda. Bio je avgust, rano jutro, vreme kada zru i mirisu zrele smokve u Malinskoj. Sklopljenih ociju, lezeci, cula je kako obalu zapljuskuje more. Poneki krik galeba u daljini i kotrljanje sljunka malim talasima bili su jedini zvuci koji su dopirali do nje. Ponekada bi osetila kako joj lagani vetar dodiruje lice a iznad nje zatrepere smokvini listovi, pa se sve opet savrseno umiri. Gledala je kroz grane i lisce u potpuno cisto i plavo nebo, osecajuci se opusteno i srecno, stalno se osmehujuci zbog necega. Pokusa da cita, ali posle nekoliko recenica zakljuci kako nije spremna za to. Odlozi knjigu i prepusti se uzivanju.

Vec deset godina dolazi jednom godisnje u ovo malo primorsko mesto, u istu kucu, kod istih dragih ljudi, provodeci mirno svoj odmor, gledajuci u male oci zrelih smokava. Svake godine isto: kupanje, setnje, jelo u istom restoranu... i mnogi sati provedini ispod male smokve uz plazu. Ali, njoj to nije bilo dosadno. Jutros je mirisalo i prosuseno pokoseno seno i to je podseti na odmore provedene u planinama njene zemlje. Ipak, ovo se s nicim ne da uporediti, mislila je Katrinka. Ona je imala i svoj razlog da tako misli - niko od gostiju u kuci nije bio bolje prihvacen od nje. Za ovo mesto su je vezivale neke lepe uspomene. Secala se kako je davno, jos kao devojcica, s roditeljima dolazila u ovu kucu ostajuci gotovo po celi mesec. Osecala se slobodno, opusteno, kao da je u svom mestu i svojoj kuci. Svi su je ovde cenili, voleli, ukazivali paznju, cak i vise nego bi se moglo pomisliti.

- Kako lep dan - cula je glas gospodje Marije.
- O, da. Danas je zaista predivno.
- Donecu nam kafu u vrt - kaza Marija odlazeci u kucu.

Jutarnja kafa pod smokvom bese svakodnevni mali ritual koji su njih dve stalno ponavljale. Sa starim mesinganim posluzavnikom cije su ivice bile blago zaobljene a rucke s imitacijom slonove kosti, dve porcelanske soljice, zdelicama za secer, mleko i kafu, Marija bi dolazila laganim korakom preko travnjaka pod smokvu. Volela je tu zenu. Njihov odnos je bio prisan, s godinama sve prisniji. Ti stari usamljeni ljudi ziveli su mirno, povuceno, sa besprekornim redom i umerenoscu u svemu. Kuca im nije bila velika ali skladna, uredna, s dusom. Katrinka je bila zadovoljna. Ona je tu na{la svoj mir i rado je dolazila. Nisu joj puno govorili o sebi, nisu ni nju previse zapitkivali. Onoliko koliko je bilo neophodno. To joj je odgovaralo. Povremeno bi je pozvali na veceru, ponekada bi ona njih izvela u restoran i s time se sve zavrsavalo. Ipak, neka pritajena obostrana ljubav postojala je izmedju njih.

- Veceras imamo malu zakusku - prozbori Marija. - Dolaze nam gosti.
Katrinka je pogleda odlazuci soljicu na posluzavnik. Pre i nego sto je mogla bilo sta reci, Marija nastavi:
- Bilo bi nam drago da nam se prikljucite. Malo drustvo, nista posebno.
- Pa... ne znam da li je zgodno.
- Zasto da ne. To su nasi stari poznanici iz Francuske. Kolet i Mirko.

Nakon malog ustezanja Katrinka je ipak obecala da ce prisustvovati veceri i tom drustvu.
Dan joj je prosao u kupanju i razgovoru sa svedskim turistima. Mladi bracni par sa prekrasnim sincicem koji se bio zalepio za nju. Celog dana morala je da mu crta, pravi kulu od peska, uci da pliva... Roditelji su pokusavali da ga odvoje od nje ali bez uspeha. Mali se jednostavno zaljubio u nju. Nije joj smetalo. Mislila je kako je i sama trebalo da se uda, ima muza, kucu i jednog takvog svrcu. Godine su prosle a ona je eto sama. Nije joj bilo zao, ali je cesto pomisljala kako mozda nije sve trebalo biti tako.
Pred vece, dok je sunce zalazilo za zaobljene vrhove planina i kupaci odlazili s plaze, Katrinka je odsetala do centra mesta da kupi neko pice i mali poklon za gospodju Mariju. Imala je dosta vremena. Nije trebalo da zuri. Koracala je lagano rivom uzdignute glave, isturenih grudi, vitka i uspravna, jos uvek lepa i mladolika. Po njoj se videlo da je osoba koja je u zivotu znala sve podrediti sebi. Prefinjena lepota kroz svaki njen pokret i gest davala je sliku jedne drage i prijatne zene. Cesto bi osetila kako se muskarci okrecu za njom, za njenom elegantnom figurom i drazesnim hodom.
Sto je bio postavljen na verandi sa prekrasanim pogledom na more. Samo zeleni vrt sa smokvama, tresnjom i nekoliko ukrasnih grmova delio ih je od plaze. U daljini se videlo nekoliko camaca i cula muzika iz obliznjeg hotela. Vece je bilo prijatno. Ni toplo, ni sparno. Pirkao je blagi vetric, mirisala borovina i more, prolazili su zaljubljeni mladici i devojke, deca s majkama sto je sve davalo vernu sliku leta kome se uskoro blizio kraj.
Katrinka je sedela na celu stola. Marija je insistirala da ona tu sedi jer se s tog mesta najbolje videlo more. Znala je koliko to ona voli. S njene leve strane sedeli su Mirko i njegova zena, a s desne Marijin muz Luka i Marija. Nakon upoznavanja razgovor se u pocetku uglavnom odvijao gde ko `ivi, sta radi, kako je lepo ovo mesto, vreme, more... Katrinka se trudila da bude srdacna. Primetila je odmah kako je Mirkova zena vrlo lepa, negovana i sigurno mnogo mladja od njega. Njene crne oci titrale su kao zeravica, stalno se smejala, gestikulirajuci rukama veselo je povremeno micala svoju dugu kosu s lica pokusavajuci da bude duhovita. Njoj je sve to lepo pristajalo. Slabo poznavanje jezika izazivalo je u pojedinim trenucima salve smeha. Ona se nije ljutila nego se i sama od srca smejala.
Mirko je bio jedan od onih zagonetnih ljudi kod kojih je tesko zakljuciti sta misle. Krupne glave s malim karakteristicnim, reklo bi se pomalo kicoskim brcicima, jakog tela, kosmatih grudi i ruku, pusio je i uglavnom pustao Kolet da prica. Bio je to covek koji je Katrinku na prvi pogled odbijao. Ona je verovala u svoj instinkt po kome je prvi utisak presudan: da ili ne. Nije to bila iskljucivost. Ne. Ali, Katrinka je verovala u sebe da zna da proceni ljude i da se u tome nikada nije prevarila. Ako joj se neko na prvi pogled ne svidi, znala je da nema sanse da se to kasnije popravi. Ta rezerva bi zauvek ostala. Katrinka je primecivala njegove poglede sve cesce usmerene prema njoj, cak pomalo bezobrazne i ocite kada su bile u pitanju njene grudi ispod lagane vecernje haljine. Ona se trudila da njen pogled bude upucen prema sagovornicima, on je, opet, to zanemarivao kao da je govorio: samo vi pricajte, ja sam nasao svoju zrtvu. Njoj je to smetalo. Poznavala je takve tipove. To su oni koji misle da mogu da imaju svaku zenu, da su superiorni, oni umisljeni i samouvereni pomalo sirovi muskarci.

- A sada cemo moj profesor i ja da nazdravimo po jednu ljutu. Pozivamo i dame da nam se pridruze - rekao je Luka sipajuci lozovacu u case.

Katrinka nije pila, ali, hajde, jednu moze. Drustvo je bivalo sve veselije. Vece je bilo prelepo. Jedno od onih koje se pamti. Opustenost se osecala kod svih, samo je Mirko bio macak koji vreba. Smeh je odzvanjao vrtom. Jelo je bilo ukusno, sve sami morski specijaliteti za koje je Marija bila prava majstorica. Zatim se tocilo crno vino u bukarice. Neko izuzetno vino s ostrva koje je Luka sam pravio i cuvao za posebne prilike.
Katrinka je prvo posmislila da je to slucajno, tek tako - Mirkova noga ispod stola dodirnula je njenu natkolenicu. Uskoro se to ponovilo, sada vec mnogo otvorenije. Pokusala je malo da se pomeri. Kada se to pocelo desavati sve cesce, njoj je postajalo neprijatno. Splasnula je njena opustenost i veselost. Osecala je neki grc i nedoumicu sta da ucini. Vrhunac drskosti bio je kada je osetila njegovu ruku medju svojim bedrima. Vreo plamen zapljusnuo joj je lice i doveo u jedno stanje besa i bezizlaza dok je pokusavala da navuce haljinu preko oblih kolena. Najradije bi ga bila tu pred svima pljesnula preko lica i napustila drustvo, ali se suzdrzavala. Nadala se da ce prestati. Mislila je da ce njen ljutiti pogled da odvrati drznika. Kada se to nije desilo, kada se njegova ruka pocela zaletati sve cesce, narocito u trenucima kada bi svi prasnuli u smeh nakon nekog ispricanog vica, Katrinka odluci da nesto preduzme. Onog trenutka kada oseti njegovu ruku dublje, tamo gde joj nikako nije bilo mesto, Katrinka kao oprzena zeravicom naglo poskoci. Jos je stajala kod stola drzeci ruke na njemu i gledajuci u tanjire.

- Sta vam je, Katrin? Nije vam dobro? - uplasi se Marija.
- Nista - slaga Katrinka. - Mozda od vina. Vraticu se odmah.

Posla je vrtom pa stepenistem i dugim hodnikom u kucu do kupatila. Glasovi u vrtu su zaumukli. Osecala se glupo. Usi su joj gorele a krv navrla u glavu. Bila je ljuta, toliko ljuta da nije mogla da se prepozna. To je bio bes koji je svom snagom kipeo iz nje. To joj se nikada nije dogodilo. Kakv drznik, mislila je Katrinka.
Stala je pred ogledalo, umila se, popravila odsutno frizuru, dugo posmatrala svoje duguljasto lice i duboke oci razmisljajuci zasto se bas njoj to dogodilo. Nikakav povod mu nije dala. Taj ljigavac. Pored tako lepe i mlade zene. Kakva drskost, kakva drskost... odzvanjalo je u njenoj svesti.
Odjednom novi sok. Iznenada je u ogledalu ugledala njegov lik. Stajao je iza njenih ledja s nekim glupim i samouverenim osmehom na licu. Katrinka nije mogla da veruje svojim ocima. Zadrhtala je od ljutnje i naglo se okrenula:

- Vi...! - procedila je ljutito kroz zube zeleci da ga smozdi.

On se i dalje glupo cerekao. Koraknuo je napred spustivsi ruke na na njena gola ramena pokusavajuci da je privuce i poljubi. Te sape ona nije mogla otrpeti. I, tada se desilo ono sto je sigurno iznenadilo i njega i nju. Snazno ga je kolenom udarila u predeo donjeg dela trbuha a onda jos jednom snazno dlanom preko lica i nosa. Bio je to iznenadni udarac neodmerene snage od koga zastaje dah. Videla je jos kako on pada na kolena rasirenih ociju, drzeci se za trbuh i kako mu iz nosa curi tanak trag krvi. Katrinka je uplaseno istrcala u hodnik ostavljajuci ga u toj smesnoj pozi a onda je laganim korakom hodnikom i stepenistem otisla u vrt.

- Je li vam dobro? - povikali su svi u glas ustajuci.
- Jeste, dobro mi je. To je valjda zbog lozovace i vina - slaga Katrinka.
- Poslo moja mus vama pomoc - kazala je Kolet.
- Izvinite, otici cu malo do mora - dodala je Katrinka.

Svi su zacudjeno gledali za njom dok je odlazila prema plazi.

CRVENE LATICE

I